Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici slave dan svetog velikomučenika i pobedonosca Georgija - praznik poznat u narodu kao Đurđevdan. Đurđevdan je po broju slavara u Srba na četvrtom mestu, dok je prenos moštiju Svetog Đurđa, Đurđic, na osmom mestu po broju slavara.
Praznovanje Đurđevdana pada 6. maja, a Đurđica 16. novembra po gregorijanskom kalendaru. Đurđevdan je ujedno krsna slava mnogih pravoslavnih Srba i Roma, a, prema narodnoj pesmi, bio je krsna slava i Кraljevića Marka.
Đurđevdan je među najvećim prolećnim praznicima. Prema narodnom, običajnom računanju vremena, Đurđevdan je polutar godine: vreme se računalo od i do Đurđevdana.
Кuće se kite vrbom i zelenilom. Pletu se venci od bilja i leskovog pruća koji se bacaju na kućni krov ili zadenu za kapiju i stajska vrata.
Ako je na Đurđevdan vedro, veruje se, biće rodna godina. Ako tada i sutradan pada kiša, leto će biti sušno. Pada li kiša na treći dan, dakle na dan svetoga Marka, leto će biti kišovito.
Ubrano bilje se stavlja u posudu sa vodom i ostavlja napolju da prenoći pod zvezdama. Ponekad se u tu vodu stavlja i prvo crveno vaskršnje jaje – simbol života i zaštite. Ta voda, poznata kao “đurđevdanska voda”, služi za umivanje narednog jutra i ima ulogu svojevrsnog prirodnog blagoslova.
Deca se ujutru o Đurđevdanu umivaju, uz želju da budu lepa i rumena kao crveno jaje. Ono se kasnije vraća da čuva kuću do narednog Uskrsa kada će biti zakopano ispod voćke koja nije rađala, da bi dogodine donela plod.
