Deci je važno kako se mi osećamo i oni prepoznaju naša osećanja. Zato ne trebamo sakrivati svoja osjenja već sa decom razgovarati o njima.
Roditelji i drugi odrasli ponekad zaboravljaju da deca imaju sposobnost prepoznavanja raspoloženja roditelja (odraslih) i onda kada oni nastoje sakriti svoja prava osećanja. Roditelji to čine u dobroj nameri da bi zaštitili dete od svojih loših raspoloženja. Međutim, dete prepozna raspoloženje, ali ga u svojoj nezrelosti i neznanju pogrešno tumači.
U predškolskoj dobi deca misle egocentrično: Sve se to događa zbog mene. Mama (ili teta u vrtiću, ili tata) ljuti su ili tužni jer ja nisam dobar. Zato me ni nemogu voleti. Najbolje bi bilo da me nema, da se nisam ni rodio. Nekada to kažu naglas, što izaziva zaprepašćenje roditelja i drugih odraslih. Deca ne retko vode takav unutrašnji dijalog koji može prerasti u tzv. životni skript (najbolje bi bilo da umrem) koji ostaje celi život.
Dete prepozna raspoloženje odraslih, ali ga u svojoj nezrelosti i neznanju pogrešno tumači.
Zato je važno detetu reći kad smo neraspoloženi, ljuti ili tužni i objasniti mu da ono nije krivo i da ga volimo. Ako je krivo treba mu to odmah reći. Iza toga treba slediti i primerena posledica (kazna) kako bi se dete rešilo osećaja krivice i moglo se ljutiti i na nas, a ne samo na sebe.
Mnogi roditelji teško podnose da se dete ljuti na njih i opire njihovim zahtevima, da je ljuto ili tužno. To je normalna rekacija roditelja i odraslih u odnosu na decu. Neki roditelji misle da u toj situaciji nisu dobri roditelji, ali upravo suprotno. To je dobar pokazatelj da roditelj svoju ulogu pokušava ostvariti. Kad bismo od dece zahtevali samo ono što i sama žele, koja bi bila uloga roditelja? Da bismo bili dobri vaspitači ponekad trebamo bitit i zahtevni i strogi, ali uporni i strpljivi.
Izvor CUVARKUCA.HR.
